Прошло је мјесец дана од како су саборски заступници Милорад Пуповац и вељко кајтази, те Огњен Краус, предсједник координације жидовских опћина и Фрањо Хабулин, предсједник Савеза антифашистичких бораца и антифашиста, предсједници Републике, предсједнику Сабора, предсједнику Владе и Државном одвјетнику упутили дописе у којима упозоравају на алармантно ширење, допуштање и подршку ревизионизму и негационизму у данашњој Хрватској.

На те дописе до данас нису добили одговор, али се зато разлози због којих су их упутили нижу и даље. 'Тако се на данашњи дан у шибенској Градској књижници Јурај Шижгорић одржава још једна презентација књиге игора вукића у којој се негира геноцид/холокауст/самударипен и масовни ратни злочини почињени према припадницима хрватског и других народа у концентрационом логору Јасеноваћ, наглашавају потписници.

У допису се истиче забринутост због све бројнијег и раширенијег вријеђања сјећања на жртве НДХ и позива одговорне да осуде такве догађаје, умјесто да шаљу своје представнике на њих. 'Тражимо да у складу с Уставом и законом Република Хрватска одлучно и безрезервно осуди и сузбије ширење мржње према припадницима народа жртава и антифашистима, као и ширење неистина о злочиначкој Независној Држави Хрватској сазданој на расним законима. Начин на који се према тим појавама односе Савезна Република Њемачка и Савезна Република Аустрија требао би бити начин на који би се према њима требала односити и Република Хрватска.'

У апелу названом 'Тражимо осуду' Пуповац, Кајтази, Краус и Хабулин побројали су примјере растућих покушаја ревидирања и кривотворења повијести чији се број знатно повећао након што је на чело хдз-а 2012. године дошао Томислав Карамарко. Наводе примјере промовирања ревизионистичких књига о Јасеновцу не само Игора Вукића, него и Романа Лељака, негирање масакра у Глини, суђеловање државних дужносника на комеморацијама у Зрину и Ваганцу, промоцију књиге о усташком кољачу Вјекославу Максу Лубурићу и низ других.

'У свим овим примјерима никако се не исцрпљују све негационистичке и ревизионистичке манифестације које се одвијају задњих година, с нагласком на задње мјесеце, али представљају огледан пресјек ђеловања разних организација и удруга, вјерских и државних институција с циљем ликвидације антифашистичког насљеђа и рехабилитације злочиначкога НДХ-а. Таква пракса издваја Републику Хрватску у односу на све државе чланице Еуропске уније када је ријеч о нормализацији и рехабилитацији фашистичког повијесног насљеђа', закључују потписници апела.

Апел доносимо у цијелости:

Посљедњих година хрватско се друштво суочава с врло снажном плимом ревизије повијесних догађаја и кривотворењем повијесне реалности фашистичке Независне Државе Хрватске (1941. - 1945.). Овђе доносимо само неке рецентне примјере, али наглашавамо да такве појаве доживљавају изразиту плиму још од 2012. године када је на чело Хрватске демократске заједнице дошао Томислав Карамарко. У борби за политичку власт Карамаркова је странка отвореније него дотад кокетирала и сурађивала са широким спектром десничарских организација; од удруга ветерана преко ултраконзервативних и клерикалних невладиних организација до истакнутих појединаца на десници. Прве важније радње, које улазе у калуп ретрадиционализације, ревизионизма и шовинистичког национализма, јесу ветерански просвједи против употребе ћирилице у Вуковару 2013. године. Врхунац је прва половица 2016. године, када у вријеме краткотрајне владе Тихомира Орешковића долази до јуриша ултраконзервативаца на многе државне институције. Уз то, утјецајнији дијелови Католичке цркве у Хрватској постигли су то да она данас представља институцију која је најизраженије инволвирана у промовирање негатора злочина усташког режима и виктимизације усташа погинулих у Другом свјетском рату.

Ескалација негационизма и екстремног хисторијског ревизионизма у Хрватској доводи до негирања и прикривања масовних злочина усташког режима и приказивања драстично искривљене слике догађаја током Другог свјетског рата на тлу Хрватске, чиме се жели поступно рехабилитирати НДХ и њено насљеђе. Нарочито се настоји умањити повијесна реалност усташког концентрацијског логора Јасеновац и негирати чињеница да Јасеновац представља објективну парадигму масовних злочина усташког режима. Протеклих година истакнуту улогу у промицању таквих ставова има Друштво за истраживање троструког логора Јасеновац на челу с предсједником Стјепаном Разумом, високо рангираним у црквеној хијерархији, и тајником Игором Вукићем, псеудоповјесничаром и аутором незнанствене публикације Радни логор Јасеновац која је објављена ове године. Дјеловање овог друштва, попут полагања вијенаца страдалима у Јасеновцу након 1945., поздравио је и тадашњи министар културе у Влади Републике Хрватске Златко Хасанбеговић. У промовирању Вукићеве књиге и других акција Друштва посебну је логистичку улогу одиграла и католичка црква – примјерице, књига је представљена у бројним црквеним просторијама диљем Хрватске и у Гласу концила, службеном гласилу Загребачке надбискупије. Но најскандалознију улогу одиграо је ХРТ када је 30. свибња ове године угостио Вукића у ударном термину гледане телевизијске емисије 'Добар дан, Хрватска' у којој је негирао повијесну реалност и масовне злочине у логору Јасеновац. Важно је напоменути да је Друштву за истраживање троструког логора Јасеновац крајем прошле године Министарство хрватских бранитеља одобрило финанцијска средства, чиме је Влада постала финанцијер једног негационистичког, псеудознанственог удружења које перманентно пласира неистине о повијести логора Јасеновац.

Како се промовирају ово друштво и Вукићеве незнанствене публикације тако се чини и у случају контроверзног словенског публицисте Романа Лељака и његове књиге Мит о Јасеновцу, који је чест гост скандалозне телевизијске емисије ‘Бујица‘, контроверзног, екстремног десничара Велимира Бујанца, која се емитира на бројним локалним телевизијским станицама. Лељак је у два наврата гостовао и на ХРТ-у у гледаним политичким емисијама. У њима је износио незнанствене и пропагандне тезе о догађајима везаним за страдање поражене стране у рату, прије свега о кажњавању припадника усташког покрета. Крајем рујна Лељак је објавио незнанствену и екстремно негационистичку публикацију, уз попратни пропагандни филм, Мит о Јасеновцу. У књизи негира геноцид и холокауст у Јасеновцу, у којем тврди да је током рата смртно страдало само око 1 600 заточеника и то углавном од болести. Таква теза представља најскандалозније умањивање броја страдалих у том логору с обзиром на то да знанствени консензус подразумијева да је у систему логорâ Јасеновац страдало најмање 83 000 заточеника. Католичка црква такођер је учествовала у промовирању Лељакових књиге и филма јер је у неколико хрватских градова уступала простор за њихово представљање, укључујући и просторије Загребачке надбискупије. Да ствар буде скандалознија, побринула се државна телевизија (ХРТ) која је 25. листопада у емисији 'Добро јутро, Хрватска' представила Лељакове негационистичке књигу и филм.

Ваља издвојити и три врло рецентна службена догађаја која су се одвила уз присуствовање високих представника Владе Републике Хрватске и Католичке цркве. Прво, сисачки бискуп Владо Кошић 8. српња ове године благословио је у граду Глини тзв. ‘криж истине‘ посвећен ‘голоруким мученицима‘, односно, наводно, тисућама хрватских домобрана и, наводно, око 30 000 убијених припадника Wехрмачта, које су, како је произвољно навео бискуп у хомилији изреченој тога дана, ликвидирали партизани посљедњих мјесеци и непосредно након Другог свјетског рата. Најскандалознији дио Кошићеве хомилије односио се на негирање хисторичности масакра у глинској православној цркви. (Усташе су крајем српња и почетком коловоза 1941. године у православној цркви у Глини на најокрутнији начин ликвидирали преко тисућу српских мушкараца с подручја Топуског, Вргинмоста и Глине.) Друго, министар Горан Марић и двојица бискупа - Владо Кошић, сисачки бискуп, и Ивица Петањак, крчки бискуп, 8. рујна присуствовали су комеморацији 75. годишњице пада Зрина, познатог усташког упоришта, одакле су усташе током 1941. - 1943. године вршили упаде у сусједна српска села. У њима су побили неколико стотина људи свих узраста и оба спола, а убијање је праћено пљачком и потпуним уништавањем околних насеља. У наведене злочине био је укључен велик број мјештана Зрина. Треће, у организацији Министарства хрватских бранитеља и уз назочност министра Томе Медведа, у мјесту Ваганац одржано је 14. рујна покапање остатака 55 неидентифицираних особа, екшумираних протеклих мјесеци на више локација на ширем подручју Ваганца, за које државна и црквена пропаганда тврде да су их убили партизани само због тога што су били католици и Хрвати. Међутим, нису понуђени никакви докази да су неидентифициране особе убијене изван борбе и да су ликвидиране због етничке и вјерске припадности. Тому је догађају присуствовала и изасланица предсједнице РХ Силвана Оруч-Ивош која је одржала скандалозни говор у којем су демонизирани антифашисти и партизани.

Од осталих догађаја ваља још посебно издвојити негирање реалности ђечјег логора у Јастребарском који ревизионисти, попут умировљеног бискупа Миле Боговића и бившег десничарског политичара Анте Беље, називају 'ђечјим домом за ратну сирочад'. Када је ријеч о негирању повијесне реалности ђечјег логора у Јастребарском, можда је најскандалозније то што је Загребачка надбискупија 2016. уступила властити простор за одржавање псеудознанственог скупа посвећеног масовном страдању ђеце током усташког режима, на којем су учествовали негационисти Игор Вукић и Анте Бељо. На томе је скупу прешућена одговорност режима за масовно убијање и мучење ђеце у логорима. Слично тому, Глас Концила је 15. листопада ове године објавио чланак у којем се ретушира и банализира повијесна реалност логора за ђецу у НДХ-у.

Најновији примјер негирања геноцида или уопће масовних злочина које је спровео усташки режим Независне Државе Хрватске уједно је један од најскандалознијих јер подразумијева нескривену афирмацију и глорификацију Вјекослава Макса Лубурића, усташког официра најодговорнијег за организирање и спровођење масовних злочина у усташким логорима. Књига је крајем рујна ове године промовирана у просторијама Хрватског слова, часописа за културна и политичка питања који слови као ултраконзервативан и екстремнонационалистички, при чему је повремено финанциран средствима из државнога прорачуна. Књигу под насловом Слуга домовине: Живот хрватскога витеза Вјекослава Макса Лубурића потписао је теолог и филозоф Владо Владић, некадашњи предавач на Факултету Дружбе Исусове у Загребу. У десничарским медијима најављена је промоција књиге о Лубурићу у неколико локалних цркава.

Наведени примјери представљају дио већег броја примјера који су наведени у дужој верзији апела. У свим овим примјерима никако се не исцрпљују све негационистичке и ревизионистичке манифестације које се одвијају задњих година, с нагласком на задње мјесеце, али представљају огледан пресјек ђеловања разних организација и удруга, вјерских и државних институција с циљем ликвидације антифашистичког насљеђа и рехабилитације злочиначкога НДХ-а. Таква пракса издваја Републику Хрватску у односу на све државе чланице Еуропске уније када је ријеч о нормализацији и рехабилитацији фашистичког повијесног насљеђа.

Допис о ревизионисму